понедељак, 13. август 2018.

СЕЋАЊЕ, I - Јоргос Сеферис

и мора више нема

А ја само с трском у руци;
беше тиха ноћ, месец на заласку
земља је одисала од последње кише.
Прошаптах: "Сећање, ма где га дотакло, боли,
небо је мало и мора више нема
све што убијају дању, колицима износе иза брда."

Прсти ми свираху растројено на фрули
што ми је поклони неки стари пастир, јер му
пожелех добровече,
други су избрисали сваки поздрав;
буде се, брију, и почињу мукотрпну дневницу убијања
као да орезујеш или оперишеш, пажљиво, без страсти:
бол мртав као Партоклос и нико не прави грешку.

Помислих да одсвирам песму а онда се постидех
осталога света
оног што ме гледа даље кроз ноћ, кроз моју светлост
где теку тела жива срца огољена
а и љубав што припада Узвишенима
баш као и човеку и камену и води и трави
и животињи што гледа у очи смрти која долази да је однесе.

Тако продужих мрачном стазом,
скренух у перивој свој, окопах и закопах трску
и опет прошаптах: "Доћи ће васкрс зоре једне,
кад дрвеће обасјава пролеће, зарудеће освит зоре,
наново ће настати пучина и опет ће талас родити Афродиту,
семе смо које умире". И уђох у пусту ми кућу.

Нема коментара:

Постави коментар