Ко ће нам проценити одлуку о забораву?...
Ј. С.
Стани пролазниче пред мирним језером;
заталасано море и измучени бродови
путеви који су обавијали планине и рађали звезде
све се завршава овде на широкој површини.
Сада можеш да погледаш с миром лабудове
види их, сасвим су бели као сан ноћи
не доддирујући нигде клизе по танкој оштрици
која их издиже неприметно изнад воде.
На тебе личе, странче, мирна пера и разумеш их
док те гледају окамењене очи лавова
и лист дрвета остаје незаписан на небу
а писаљка је пробушила зид затвора.
А иапк нису била друга пилад која су сељанке заклале
млеко се зацрвенело од крви на уличним плочама
и њихови коњи бешумно као истопљено олово
бацали су нечитке облике у корито.
И стезала је ноћ непрестано њихов искривљени врат
који није певао јер то није био начин да умре
али ударао је косећи кости људи
слепо. И освежавала су њихова пера ужас.
И то што се дешавало имало је исти мир као ово што видиш
имало је исти мир јер није било довољно душе да размислимо
осим снаге да урежемо неке знаке у камење
које је већ сада додирнуло дубине испод памћења.
Заједно с њима и ми смо веома далеко, стани пролазниче
пред мирним језером са лабудовима девичанским
који путују као беле прње по твом уму
и буде те у стварима које си доживео и којих се не сећаш.
Не сећаш се ни читајући наша слова на камењу;
ипак остајеш усхићен са твојом јагњади
која увећавају твоје тело својом вуном
сада кад осећаш у венама урлање жртве.
Нема коментара:
Постави коментар