Оруђа снова пробудила су у ноћи
Чудесне стазе које одвајају наше главе.
Између правих дијаманата свака медаља је лажна
Под блиставим небом земља је невидљива.
Лице срца изгубило је боје
Док сунце нас тражи и снег је слеп.
Ако га и напуштамо, хоризонт има крила
И наши погледи у даљину разбијају заблуде.
Нема коментара:
Постави коментар