Сликару Дијамандису
Мала кукувија одувек беше тамо,
склупчана на кључу Светог Маманта,
препуштена слепо меду сунца,
овде или тамо, сад или у прошлости - играла је
таквим ритмом јесенас.
Анђели небо одмотаваху,
док је немо посматрала камена лучна обрва
у своду крова.
Тад појави се калуђер: капа, мантија кратка, каиш кожни,
и стаде украшавати тиквицу.
Од врата поче; крљушт, палме, прстење.
Затим, држећ` у широкој шаци округли стомак,
постави лажног мерача, назови млинара и копача,
те клеветника;
постави и мајку што децу одбаци и раскалуђерицу,
а на ивицу, скоро неприметно, црвића неиспаваног.
И све то беше дивно, једно лутање.
А тај дрвени бунар с витлом - вретеном
успаван у сенци ораха
допола у земљи, отплола у води,
што ли покуша да га пробудиш?
Чу ли како јекну? А тај јаук,
што извире из старих дрвених жила,
што ли га назва гласом домовине?
Нема коментара:
Постави коментар