У то време неко необично
одрицање заменило је ужас и побуну
Светитеља и мученика било је све више.
1
Блага сам са јакима
Слаба сам са благима
Знам речи које им рећи треба
Да би им удахнула заборав
Кћер сам једнога језера
Које није потамнело
Од чистог и плавог неба
До мојих кротких ногу
И кћер сам једног пролећа
Које никад проћи неће
Бесмисленим суровостима исмевам се
Око мене је увек цвеће
2
Да би играо како треба
Своју улогу у тами
Он себе везује у тамници
И баца одсев на зидове
Његов крчаг је од меса нечистог
Његова глад личи на његов хлеб
Никаква нада га не разгаљује
И врата му не значе ништа
Увојак крвави ватре
Сав покривен трњем
Дах који удише цепа
Његову унутарњу нагост
Сутра ће му из срца
И стихови потећи
Трг ће бити пуст
У тој вечној пустињи
3
Рођеног од светице и мученика
Ево савршеног детета
На врху унутрање зоре
Лак али тежак ко дете
Он рађа свету поверење
У сунце као и у ноћ
Руке су му у потоку
Усне му играју љубећи
Очи му два верна ока
У сутону он је мали
Сан и дрем га прикрива
А љубав га узвисује и весели
Нема коментара:
Постави коментар