О капетане мој! Наш прође страшни пут;
Добили смо што смо хтели, неста талас љут.
Лука је ту, и звона су, одушевљени људи;
Док очи прате брода прамац, јуначке му груди.
Ал` срце! Срце! Срце! О!
Цури крв к`о црвен мед,
На палуби где капетан
Лежи хладан, блед.
О капетане мој! Сад устај, почуј звона звук;
Застава за тебе је, за тебе трубе хук,
За тебе цвеће, украси, обале су пуне све;
Многи људи дошли су, сви они зову те.
Капетане, оче мој,
Сад устај, то је ред;
Јер сан је то да на палуби
Лежиш хладан, блед.
Капетан не одговара, тих је отац мој,
Не осећа моју руку, нема дамар свој.
А брод је на сигурноме, његов прође пут;
Он добитник је, победник, он пређе талас љут.
Хајд` обале, звон`те звона,
А у срцу лед;
На палуби мој капетан
Лежи хладан, блед.
*Једна од ретких Витманових песама у традиционалном метру и с римама, написана, поводом Линколнове смрти. - Прим. прев.
Нема коментара:
Постави коментар