За госпођу Доного
Ето допадају ми се најзад ове планине са овим светлом
са кожом набораном попут стомака слона
кад му се очи сужавају од година.
Ето допадају ми се ови јабланови, нема их много
дижући рамена на сунцу.
Високи Геге и ниски Тоске
лети са косама а зими са секирама
и све исто увек изнова, исти покрети
на истим телима: разбијена је монотонија.
Шта говори мујезин на ивици минарета?
обрати пажњу!
Нагнуо се да загрли плавокосу лутку на суседном балкону.
Она маше двема руменим ручицама на небу
не прихвата да је силују.
Али ипак се нагиње минарет и балкон као торањ у Пизи
чујеш једино шапате, није лишће нити вода
"Алах! Алах!" није ни ветрић, необична молитва.
Један петао је кукурикнуо, биће да је плавокос
о душо заљубљена што си полетела у висине!
Ето допадају ми се најзад ове планине, тако збијене
са остарелим стадом око мене с овим борама
је ли помислио ико да каже судбину планине
кад гледа у длан
је ли ико помислио?... О она упорна мисао
затворена у празној кутији, одлучна
ударајући непрестано по картону, целе ноћи
као миш који грицка под.
Разбијена је монотонија, о ти која си полетела
у всиине, ето шта ми се допада
и овај биво из македонске равнице тако стрпљив
тако неужурбан, као да зна да нико не стиже никуд
подсећа на усијану главу ратоборног Верцингеторикса
Tel qu`en lui-meme enfin l`eternite le change.
Корча, 1937
Нема коментара:
Постави коментар