Трену, послат од руке
коју волео сам толико
сустиже ме у сумрак сами
као голуб црни.
Пут се белео преда мном,
нежан дах сна
у сутону тајне вечере...
Трену зрно песка,
што сам заустави цели
трагични пешчани сат
неми, као да је угледао Хидру
на небеском перивоју.
Нема коментара:
Постави коментар