17.
У ЗЕМЉУ далеку и безгрешну сада ступам.
Сада ме следе танана створења
с преливима поларне светлости у коси
и благим златастим блистањем на пути.
Кроз траву се пробијам, с коленом као прамцем
а дах мој разгони са земљиног лица
последње навиљке сна.
И дрвеће ходи уза ме, усупрот ветру.
Видим велике и чудновате тајне:
Чесму уместо крипте Хеленине.
Зтозубац с делфином уместо знака Крста.
Беле двери уместо безбожне бодљикаве жице,
куда ћу у слави проћи.
Речи које су ме издале и шамари постали су
Миртине гране и палмино лишће:
Осана одзвања за онога који долази!
Лишавање видим као уживање плода.
Полегле маслињаке с плавим између прстију
као године гнева у тамницама.
И као бескрајну обалу, орошену чарју лепих очију,
видим дубину Марине.
Куда ћу чист походити.
Сузе које су ме издале и понижења постали су
поветарци и птице вечитог дана:
Осана одзвања за онога који долази!
У земљу далеку и безгрешну сада ступам.
Нема коментара:
Постави коментар