ПОСЛЕ БУДУЋНОСТИ - Првослав Ралић

Срешћемо се, да ли, када никога нема
ни сенке наше, да ли сте знали
на крају времена кад се више нико не буди
време је то у коме нема људи

Светилишта и гробови нови су песак
небеске олује, смемо ли, ми уснули робови
да се вратимо у прва станишта
космичке самоће, где нема искушења

Завршило се једно време без налога
није више ни за ђачки хербаријум
ни ко дуга није трајало са додиром
неба и земље, сунца и воде, ватре и пепела

После будућности занавек оде сво време
никаква археологија неће историју знати
узалуд су били сви прохујали човекови сати
песак ће бити ближи свету него људско семе

У далеким звездама чуће се можда ехо звона
нигде отиска букета патње и песме
космос је свео рачуне: живот се поновите несме,
нек једном без инфекције постоји васиона