4.
ДАНЕ СВОЈЕ сабрао сам и нисам те нашао
никада, нигде, да ме држиш за руку
у хујању понора и пометњи мојих звезда!
Једни су узели Знање а други Снагу
таму помно резбарећи
и мале кринке, радост и тугу,
на искварено лице стављајући.
Али не и ја, маске нисам стављао,
радост и тугу иза себе сам бацио,
великодушно сам иза себе бацио
и Снагу и Знање.
Дане своје сабрао сам и остао сам.
Други су рекли: зашто? Нека и он живи
у кући са цвећем и белом вереницом.
Коњи риђи и врани распалили су у мени
бес за другом, сјајнијом Елени!
За другим, тајновитијим јунаштвом жудео сам
и оданде где су ме спутали, невидљиви, појурио сам
пољима да вратим кише
и да осветим крв мртваца мојих несахрањених!
Други су рекли: зашто? Нека и он упозна,
и он, живот у туђим очима.
Туђег ока нисам видео, нисам срео
ништа сем суза у Празнини коју сам загрлио
сем олуја на маини које сам подносио.
Дане своје сабрао сам и нисам те нашао
и оружје сам припасао и сам сам изашао
у хујање понора и пометњу мојих звезда!
Нема коментара:
Постави коментар