СПЛИН - Шарл Бодлер

Хиљадугодишње су успомене у мени.

Велики сто где су рачуни заборављени,
Пун писама љубавних, рима, стерих парница,
Са увојцима косе у свежњу признаница,
Не крије тол`ко тајни ко моја тужна глава.
Она је пирамида, као гробница права,
Где је више мртваца него у општој раци.
- Ја сам гробље што мрзе и месечеви зраци,
Где ћеш грижама сличне открити дуге црве
Што се на најдраже ми мртве увек острве.
Ја сам будоар стари где леже руже свеле,
Где стоје још разбацане ношње застареле,
Где бледи Буше и меланхолични пастели,
Сами, мирис флакона удишу изветрели.

Ничега нема дужег од оних тромих дана
Кад, густим снеговима година отежана,
Чама, што се из тупог равнодушја развија,
Почне све размере да бесмртности добија.
- Одсад ћеш само бити, о материјо жива!
Гранит са којег се ужас нејасни слива,
Сам уснуо дубоко у магленој Сахари;
За свет који не хаје тек сфинкс незнани стари,
Заборављен на карти, и тако дивље ћуди
Да пева тек када га смирај сунца пробуди.