СПЛИН - Шарл Бодлер

Кад ниско, тешко небо као покрив належе
На дух који болно процвили од дуге чаме,
И цео круг видика обухвата и стеже
Док на нас дан излива црњи од ноћи саме;

Кад се земља у влажну ћелију сва претвара
По којој као слепи миш Надање узлеће
И плашљивим се крилом на зидове обара
А глава му на трулу таваницу налеће;

Кад се киша простре у млазевима огромним
И решетке тамнице бескрајне подражава,
А пауцима дође немим и грозоморним
Да разапињу своје мреже сред наших глава,

Тад се одједном звона, као помамна граја,
Огласе урлицима што се до неба пењу,
Као дуси што блуде, остав без завичаја,
Кад стану тврдоглаво да јече и да стењу.

- Без добоша и свирке, дуга мртвачка кола
Пролазе мојом душом полако; плаче Нада,
Побеђена, а Стрепња, неумољива, хола
У погнуто ми теме црни свој стег побада.