РАЗГОВОР - Шарл Бодлер

Ти си јесење небо, прозрачно и румено!
Али туга у мени диже се као море,
А када се изгуби на усни непремено
Горки спомени на њу остају да изгоре.

- Узалуд руком дираш груди ми сатрвене;
Оно што тражиш, драга, то давно растргоше
Канџе немилосрдне и оштри зуби жене.
Не тражи срце више; звери га поједоше.

Срце ми је палата коју руља скрнави;
Ту се опија, ту се убија, ту се гуша!
- С твојих се голих груди неки лак мирис јави!...

Сама си то хтела, лепото, пошасти душа!
Твојим очима сјајним, из којих плам трепери,
Спржи остатке које поштеделе су звери!