БАЛКОН - Шарл Бодлер

Господарице срца, мајко спомена давних,
Ти, све што од дужности имам, све од наслада!
Још се сећати мораш миловања љубавних,
Топлине крај огњишта, чари кад вече пада,
Господарице срца, мајко спомена давних!

Вечери на балкону у руменкастој сени,
Вечери осветљене угљевљем што се жари;
Како си била добра и нежна према мени!
Незаборавне тада знали смо рећи ствари,
Вечери на балкону у руменкастој сени.

Како је лепо сунце у смирај топлих дана!
Простор сав што је дубок, срцу мах што се дао!
Нагнувши се к теби, владарко обожавана,
Сам мирис твоје крви ко да сам удисао.
Како је лепо сунце у смирај топлих дана!

Ноћ је била све гушћа, као некакав покров,
И очима кроз таму наслућивах ти зене,
Дах сам ти пио, о каква благост! какав отров!
Обгрлив ти стопала док не усну крај мене.
Ноћ је била све гушћа, као некакав покров.

Знам наук да призовем оне тренутке среће
И склупчан у твом крилу проживим што је било.
Јер где лепоти твојој чари да нађем веће
До твоје тело драго и твоје срце мило?
Знам наук да призовем оне тренутке среће!

Те заклетве, мириси, пољупци до врхунца,
Могу ли да се врате из безданог понора,
Ко што се, подмлађена, на небо пењу сунца
Пошто се окупају у дубинама мора?
- О заклетве, мириси, пољупци до врхунца!