Шарл Бодлер

Ову ти песму дајем, па моје ако име

Ову ти песму дајем, па моје ако име
Доплови једном срећно у времена далека
И с вечери покрене на снивање човека,
Као моћним северцем брод ношен усред зиме,

Спомен на тебе, смутне како то приче чине,
Мориће читаоца као тимпана јека
И још дуго ће братска, мистична спона нека
Бити ту да га веже за моје горде риме;

Уклето биће ком се одзивам ја једини
Од понора најдубљег до неба на висини!
- О ти што, попут сени магновене судбине,

Газиш стопалом лаким, погледа равнодушна,
Тупе смртнике што бојаху ти се горчине,
Кипе ахатних зена, анђеле чела тучна!