DE PROFUNDIS CLAMAVI - Шарл Бодлер

Ти, једино вољено биће, за милосрђе
Молим те с дна понора куд ми је срце пало.
Ово је свет туробан где је видика мало,
А пливају у тами ужас и светогрђе;

Ту сунце без  топлоте пола године блиста,
Пола године потом тле прекрива ноћ дуга;
То је крај пуст и више од поларног круга;
- Ни потока, ни звери, ни растиња, ни листа!

Никакав земни ужас поредити се не да
Са хладном свирепошћу овога сунца од леда
И те безмерне ноћи налик на Хаос стари;

Завидим бедној звери која ништа не мари
Што пада у тупи сан где се бесвесно спава.
Тако се споро клупко времена одмотава!