НАПУКЛО ЗВОНО - Шарл Бодлер

И горко је и слатко, у зимске ноћи тавне,
Крај ватре којој пламен подрхтава и нагли,
Слушати успомене како се буде давне
С брујањем силним звона што певају у магли.

Блажено нек је звоно крепкога грла које,
Већ старо, али бодро и још радо да бије,
Предано свету шаље побожне гласе своје,
Попут старог војника што под шатором бдије!

А душа препуче ми, и кад у својој чами
Хладни би ноћни ваздух песмама да настани,
Глас јој изнемогао често личи, ослабљен,

На мукли ропац рањеника кад, заборављен,
Крај језера крви, под лешевима затрпан,
Умире, не макав се, грдним напором скрхан.