ЈЕДНОЈ ПРОЛАЗНИЦИ - Шарл Бодлер

Улица је заглушна урлала око мене.
Сва у црнини, витка, у туги господствена,
Прошла је једна жена, а горда рука њена
Њихаше скуте везом богатим украшене;

Хитра, отмена, ко извајане ноге. И ја
Пио сам пожудно, као у грчу чудака,
Из њеног ока, неба пуног олујног мрака,
Нежност што очарава, насладу што убија.

Сев муње... потом ноћ! Лепото једнога трена,
С чијег погледа снова све моје биће дише,
Хоћу ли те тек наћи где нема земних мена?

Другде, далеко! прекасно! можда никад више!
Јер не знаш куда идем, ни ја где си нестала,
Ти коју могах волети, ти што си то знала!