СЛЕПЦИ - Шарл Бодлер

Гледај их, душо моја; они су грозни, збиља!
Некако и смешни; кројачким луткама слични;
Попут месечара су страшни и необични;
Јабучицама мрклим свуд шарају без циља.

Очи, где искра божанска више не пребива,
Зуре, ко у даљ да им се зена загледала,
Подигнуте к небу; а отежала им глава
Ни у сањарењу се калдрми не повија.

Тако пролазе они тим безграничним мраком,
Што брат је муку вечном. О граде! Док око нас
Ти певаш, вриштиш дивље, свуда се смејеш нагалс,

До свирепости саме на уживања лаком,
Гле! ту се и ја вучем! створ још тупљи, што каже:
Шта то горе на Небу сви ови слепци траже?