КОЦКА - Шарл Бодлер

У фотељама трошним прастаре куртизане,
Бледе под шминком, с погледом кокетним и мазним,
Глуме што негда беху, а уши смежуране
Неким им звецкају звуком металним и празним;

Око зелене чоје безизразна су лица,
Бескрвне усне, безубе вилице, а прсти
Стежу се док у грчу од паклених грозница
Рију по празном џепу и недру које дрхти;

Испод прљавог стропа више лустера чађних
И тешких лампи бледу светлост расипа свуда,
Па и по мрачном челу неких песника славних
Што дођу ту да страће плод свог крвавог труда;

Ето призора који у сновиђењу
Видех да се одвија пред мојим оштрим оком.
Видех и себе, у том ћутљивом окружењу,
Поднимљен, нем и хладан, са завишћу дубоком,

Завишћу на те људе све опхрване страшћу,
На те прастаре дроље што се гробно веселе,
Док сви, било лепотом, било негдашњом чашћу,
Преда мном задовољно тргују како желе!

И би ме страх да не завидим јаднику сваком
Кога помамна жудња пут провалије гања
Што, пијан својом крвљу, сам воли више, лаком,
Патњу од смрти, пакао од непостојања!