СМРТ УМЕТНИКА - Шарл Бодлер

Колико пута да те љубим сред ниског чела
И звецкам прапорцима, тужно изобличење?
Да погодим у мету, мистично одређење,
Колико, мој тобоче, још да изгубим стрела?

Од финих сплетки душа неће нам бити цела,
Кип започети неће избећи уништење,
Док нам се не укаже то велико Створење
За којим нас до суза мучи паклена жеља!

Има их свог што никад не познаше Идола,
И ти вајари клети, обележени, худи
Што се чекићем бију у чело и у груди

Држе се једне наде, мрачнога Капитола:
Да ће Смрт кад се као ново сунце појави
Отворити цветове што им леже у глави!