ПРОЛОГ - Милош Црњански

Ја видех Троју, и видех све.
Море, и обале где лотос зре,
и вратих се, блед и сам.
На Итаки и ја бих да убијам,
али кад се не сме,
бар да запевам
мало нове песме.

У кући ми је пијанка, и блуд,
а тужан је живот на свету, свуд -
изузев оптимисте!
Ја нисам певач проданих права,
ни ласкало отмених крава.
Ја певам тужнима:
да туга од свега ослобођава.

Нисам патриотска трибина.
Нити марим за славу Поетика.
Нећу да прескочим Крлежу, ни Ћурчина,
нити да будем народна дика.
Судбина ми је стара,
а стихови мало нови.

Али: или нам живот нешто ново носи,
а душа нам значи један степен више,
небу, што високо, звездано, мирише,
или нек и нас, и песме, и Итаку, и све,
ђаво носи.

1919.