У ИМЕ ВЕЧНОГА - Светислав Стефановић

1.

Дођи, драга, дођи! доста сам те чеко,
Доста сам те жељко пусто и без наде,
И доста сам пута с очајањем реко,
Да не могу више стишат крви младе!

Сад и нећу више! Време је већ дошло,
Ја осећам да сам посто човек зрео.
Дечаштво је моје невино већ прошло,
Сад ме мушкост гони, као огањ врео.

Плодности сам жељан и хоћу да стварам,
Да и тело моје свог остави трага!
Нећу да те ласком залтних речи чарам, -
У име Вечнога тражим: дођи, драга!

2.

Дођи, о дођи! У преслаткој ноћи,
Сакривен тамом од твога погледа
Говорићу ти о вечитој моћи
Живота, и о срећи земних чеда

Што могу смрт да плодношћу победе.
Говорићу ти, како нема сласти
Већих од сласти стварања - све беде
не могу да је смање. Па ћу касти,

Како је дух божанствен у тој снази
И да му тело тек достојно служи,
Плодно и само, јер његови трази
Духу су врело. Затим, како кружи

Кроз васиону целу исто биће
И како све се у њ стапа и слива,
И сви познамо његово откриће
У часу кад од двога једно бива.

И речима пуним тајног, нејаснога
И несвеснога, свест ћу ти занети,
Па ти, сакривен од погледа твога,
У име Вечног невиност узети!