Додирнуо ме сан једнога доба далека,
По младој, пролетњој земљи још незнано откуд пала
Светлост белог расвитка, што се лепршат стала
Ко поглед ока мила од туге влажна и мека.
Закриљују је тихе маглице танке, сјајне,
Ко паучине свилене између небеских сводова.
Мирише ваздух топлим, дубоким уздахом снова,
Земља дише душом чежње страсне, вапајне.
Милују сенке земљу меки, чаробни крили,
Док магле с висине машу бесциљног свога лета,
Ко љубав спокојно тонућ у бездан преко света.
А преко пустоши њине дан закрвављен мили -
И, ко да ме задишу кроз њих дуси згуснутих глоба,
Додирнуо ме сан једног блаженог доба.
По младој, пролетњој земљи још незнано откуд пала
Светлост белог расвитка, што се лепршат стала
Ко поглед ока мила од туге влажна и мека.
Закриљују је тихе маглице танке, сјајне,
Ко паучине свилене између небеских сводова.
Мирише ваздух топлим, дубоким уздахом снова,
Земља дише душом чежње страсне, вапајне.
Милују сенке земљу меки, чаробни крили,
Док магле с висине машу бесциљног свога лета,
Ко љубав спокојно тонућ у бездан преко света.
А преко пустоши њине дан закрвављен мили -
И, ко да ме задишу кроз њих дуси згуснутих глоба,
Додирнуо ме сан једног блаженог доба.
Нема коментара:
Постави коментар