субота, 23. август 2014.

КРВАВА ПЕСМА - Душан Васиљев

Буна против оца и његова ривала,
против другова, клика,
против старости (ма како се она звала)
и крвавих шала,
и закона старих Поетика.

Не би нам вратила младост песма стара
на парговима сурваних страћара,
јер ноћи над њима пролазе ћутке
ко бледе, испијене проститутке.

Руке и градови и жене под цватом
исуне нас тугом непознатом.
О, нема у речима нашим ничега што леди
док се о богу и врагу беседи;
и кад звезда заплеше пјана и боса
свој плес о животу ствари,
чини нам се да смо сред космоса
остављени, сури, бркати сердари
(а сабље су давно зарђале).

А сви смо крвави црни сувенири
и ничега болног не трепимо око двора,
и на нашим олимпијским престолима
богова и злотвора
најдостојнији смо ми данас (тврдо смо у то уверени!)

Славе нас и светитељи гоје
перући крваво рубље своје,
крваво, крваво (крв-праелеменат).
О, сити смо се крви напили
вреле, шиштеће, црвене,
из груди људи и белог плота жене...