МАГДАЛЕНА - Светислав Стефановић

Под месечином бледом, у сенци модрих олива,
Марија Магдалена свој драги плен скрива.
С вернима украде Христа преварив римске стражаре,
И сад га сахранит дође тајно под маслине старе.

Ноћ је дубока била, мириса пуна, и млака.
На врховима гора дрхтали месечни вали;
Далеки угао неба заклања Голгота јака
И огромна, на њеном врху се месец пали

Ко око прогнаног духа, од страсти стакленог блеска,
Жедно мучења људи и чисто упало као
У дубоки и празни фирмамент. Изнад песка
Оплођен чудом и тајном ваздух је треперећ сјао.

Пре нег га у земљу спусти светиње душом пуном,
Дуго је гледала лице бескрвно, с трновом круном.
И с неком чудном слашћу гледала ране крваве.
И с колко га је чежње тек у сну, жељкала жива,
Колико би му љубав мрсила те косе плаве,
Грлила тело, ко мрамор са ког се извор слива;

С толико чудне сласти одрицања и рана
Туга га не хте пољубит, ко да би скврнила  тиме
Светињу љубави своје од њега обасјана. -
Тад га у земљу спусти, и кад је склопи над њиме

Паде по земљи цела и своје расплете косе,
Као да земљи хтеде поверит свете тајне. -
Ко што кад оде већ и вали неповартно носе
Што драго беше - тад се кидају речи вапајне,

Тако сад она стаде тужити неиземрну
Тугу, ко кајање слатку. С још више је сласти тужи
Земљи што верно слуша исповест њену верну,
Што осећа да земља тугу јој неће да ружи

Утехом својом. О, сласти: немат у јаду друга,
Плакати своје сузе сам, док душа знаде
Те сузе да су ипак веће од небеског круга,
И сјајније од сунца, и врелије од наде.

Магдалена је тако плакала, и душа њена
Збораше: "Ја не тражих љубави твоје вреле.
Пред твојим ко с неба оком у мени умре жена,
Угасише се страсти ко црвене руже свеле.

Тад се у мени диже неслућен сват, незнани;
Сладост недужног бола, радост себичних мука.
И ја заволех свет тај што се у мени стани,
Чежњом покајних усза, пригушених јаука,

Љубављу силном и страсном. Кроз моју душу звони
Твој сребрни глас где мени с блаженством рајским збори
О сласти мојих суза што за тобом око рони,
И сласти моје туге што на твом гробу гори.

Ја осећам, о чуј ме, то ћутих на Голготи,
Да само моја туга за тобом небу стреми;
О, само ја те љубљах у твојих мука дивоти,
Мени тек сладак беше твој бол дубок и неми.

О, буди мој, о, буди ко идол бола мог,
Ти што си дао свету свој живот, себе цела.
Ја сам те украла себи, ти свету буди Бог,
Остави мени само гроб твога мртвог тела.

Ти си ми реко, слутим, душом што небу чаје,
Погледом твога ока ко ведро небо плава,
Да само моја љубав небо ти сјајно даје,
И да те моја чежња тек богом васкрсава".

Рече, и ко да се зане, и виде ко кроз сан Христа
Где се из гроба диже и ко маглица бела
По зраку месечине пође. Ноћ дрхти, блиста.

И дижућ се по зраку месечине бледе
Очима дубоким својим гледаше у њу, а снежне
Рашири руке оним покретом пуним сете
И милости и чежње и прекора љубави нежне.

Под сенком његове руке она као да сања,
Под сенком оног истог његова погледа бона,
Каквим је погледала тад кад с чежњом покајања
Додирнут једва смеде хаљине његове она,

Да их натопи сузом и миром нардова цвета.
И као да чује речи Христова блага гласа,
Ко шум сребрног звука, што дрхти од његова крета,
Ил` ромор сањиви меких облакових таласа.

Од отих речи ћути да јој је душа пуна
Неисказане среће, анђелских мелодија,
Ко Марији кад сађе небеска, царска круна,
Ко бол ишчезлих снова под чаром мистерија.