недеља, 24. август 2014.

БОЛНИЦЕ - Душан Васиљев

Живот нам се од грма до грма вуче,
и велике дашчаре црне ко злоба
воде нас кроз алеје свеле;
велика једна, стрешна сеоба
савести, што се од гроба до гроба
тихим јецајем селе.

Чекамо да сунце гнездо свије
ивицом паклене провалије,
и у ветру мислимо: који ће бити задњи
кроз неколико сати?
И небом се нижу шарени плакати
као на великој јавној радњи.

Човек је залутао,
и светиње му пожар прогутао.

Залуд смо веру у помоћ звали;
наша су тела широки канали,
и њима жуте болнице плове.
(О, ко ће нам донети гранчице маслинове?)

Заборавили смо постати творци,
велики, слободни ткачи.
У нашој сивој покислој поворци,
сви смо само ситни подражавачи...

Вуку се друмом болнице са смрадом,
и видимо их свуда,
у себи, у сну, у молитви,
у облаку над градом...

Завоји... крв... штаке...
и жуте, злобне, велике бараке.