СКЛАД - Светислав Стефановић

Понекад отпловим на крилима звука
У чаробни свет, о коме ухо сања.
Не мирише тамо дах цветних јабука,
Нит се смеје сунце измеђ родног грања.

Једва чула слуте изглед томе свету.
Дочарат га зна тек у бојама сјајним
Душа сама кроз сан о чаробном лету.
Тада га назирем неким чулом тајним,

Чулом једним општим, које биће спаја.
И ја своју душу живо ћутим истом
Тад, кад она тоне у души бескраја
Ко маглице прамен у етеру чистом.

Осећање то је што уметник има
У часове чудне првог надахнућа.
Још не позна море, тек га хвата плима,
Ил чежњиве сени раног сванућа.

Захвати му душу чежња, која ствара
И која убија, чежња сваког бића -
Оставља што има да ново дочара,
Срећно тек у слутњи незнаног открића.

И животу што је ко низ одношаја
Међу бројевима разних величина,
Тад број сваки има чезнуће бескраја,
И тон сваки мре сред небесних пучина.