МЕСЕЧИНА - Светислав Стефановић

Небо је мирно, метално и глатко.
По њему кугла месечева клизи
Лако ал` споро, и у малој низи
Вече је тихо, сребрно и слатко.

Ко магла лака, по језеру пала
И разлила се месечина сива.
А месец - није, него авет жива
По очараној води пливат стала.

Жуборкајући скакућу таласи
На бела бедра јој, ко да је гоне,
А она час на вал, час бега, тоне.

И сребрне јој замршују власи
Несташни вали, а она се не да,
Отима се, брани и од сласти преда.