САН ВУКА МАНДУШИЋА - Светислав Стефановић

Господину Богдану Поповићу

Прошла је поноћ блага и ведра;
Ко пучина мора у време ти`о
Дубока, нема. Без даха и крета
Ваздух је ћуто, док је кроза њ лио
Мистични месец маглице танке
Преко цветова, траве, дрвета.

Сенокос млади пун пољског цвећа
Стрепи у сјају месеца и студи.
Сањају булке, мак и розалије,
Али ни мирис не сме да блуди,
Већ стоји доле притајен, пригушен -
Ко све да крије своје мистерије.

Мандушић сања, и тај предео неми
Његова љубав кроз сан оживљава.
Он ћути додир неког тајног крила -
Ко струје ситне у води што спава -
Што када цвеће својим дахом дирне
Остаје на њем измаглица плава.

И чини му се да кроз сваки цветак,
Кроз травку сваку, духови покојни
Буде се с чежњом живота, док анђо
Невидним крилом, у тај час опојни,
Диже их тихо у висине млечне;
Од тог додира тајне неизречене

Задрхти цвеће, а та магла плава
Остаје трагом анђелског задаха. -
Анђел` ја млада усамљена тада,
Ко срна лака, ко кошута плаха,
Слази мед цвеће да за драгим тужи,
Светиње пуна и побожног јада.

Скрушена иде ко погреб пун мисли,
Гараве своје косе је расплела,
Пале су власи, ко тужни таласи,
Потопиле јој врат и недра цела.
Црње нег нојца, оне крију чари
Беље нег ова месечина бела.

Цвет не би клоно под кораком њеним,
Ни дрхтала травка куд она слази.
Ал` тешка је туга с плаштом свиленим,
Туга је њена, што цвеће гази;
Речи су њене ко туга црне,
Од којих цвеће премире, трне.

- Куд ми вас неста, ви очи чарне?
Ко ми вас оте, ви уста слатка?
Где ми се сакри, љубави моја,
Радости моја, тако кратка?
Ох, куд се сакри, јер знам да није
Ишчезла није душа твоја?

- Је ли у ружи те тако мирише?
Ил` је у танком маглином праму
Што на њој почива, ил` је у зраку
Ко свиле нит што плива кроз таму?
Ил` је у даху те ноћи црне,
Те ми у тугу љубав огрне?

- Свуда те тражим. - При том се сагла,
И ко од чежње, обамрле
Падоше власи гараве, бујне,
Па се са цвећем, са травом грле.
По њима пада свилена магла,
Док цвеће квасе сузе јој нујне.

Изгледа као да осећа цвеће,
Ко да и магла са њом јеца
И као да капљу сребрне сузе,
Сребрне сузе с бледог месеца -
Ко она све је пуно сете,
Љубави душа, и туге свете.

Ил тако само Мандушић сања.
Он то у цвећу, месецу, магли,
Осећа сласт тужаљке њене,
Његова душа то жудно нагли -
Ал` у том часу чари тајанства
Зар открит тајне пригушене!

Мандушић ћути, трепери, сања,
И чини му се да ишчезава,
Ко да се топи од чудне сласти,
Да бива цвеће, та магла плава
Што трепти ко вео поврх грања,
Ил` чини као да дише трава,

И тад га осваја жеља пуста,
Живља од толких доживљаја.
О, шта би дао да је у гробу,
У овом часу пуном обаја,
Да он се то сада из гроба буди,
Па у тој ноћи чезне и жуди;

Кроз цветак дише, у зраку снује,
У танкој магли очаран хрли;
Да власи ове то њега крију
Док смрт се кроз њих с животом грли, -
Ох, шта би дао, те сузе сјајне
Да за њим мртвим `вако се лију;

Да за њим плачу те очи лепе,
Та уста слатка њега да жале,
Тај сребрн глас да њега дозива,
Док косе црне чежњиво пале
У часу туге, љубави душа,
Кад мистична магла све облива.