ПОСЛЕДЊИ КОРАК - Светислав Стефановић

Знам, кад се срећа живота осме`не
Највише на ме, какву нико не зна,
И све већ сметње буду преброђене,
И премошћена и последња безна,

И задњи корак стоји сав до мене:
Учинит нећу последњег крока!
Но сурваћу се, склопив оба ока
У понор испред среће домашене.

Јаче од воље, од чежње ми сваке,
Ко страшна злокоб неизбежне раке,
Повући ће ме сузе човечанства,

Плач побеђених, недоспелих друга
На истом путу; и кроз сва пространства
Плинуће струја узајамних туга.