СРЏБА ГОРДАНИНА - Светислав Стефановић

Са љубављу му је пришла у његову великом часу
Ко Змај Огњени Вуче у песмама опеван
Пред њом је стојо, ко арслан срчан и гневан,
Са муњама у оку, громовима у гласу.

Од увреде и клетвом брецала му је снага.
Ко ражљућено море кад презре обале стеге
Валовито се дизала његова прса нага,
Раздрљена. На лицу црне, крваве пеге.

Пркосом уста као пламен модроцрвена,
И коса чисто оштра ко бичеви што секу;
По челу крупан зној изгледа ко морска пена.
Ил када пролећна бура бујицом узмути реку.

Изгледо јој је ко ражљућен, издани змај
Кад осети близину оних што њега траже,
И тад се у часу згусне снаге му узбуркај
Да, пљусне л`, гонилце све потопи и све страже.

Ох, каквој срећи јој тада мисао једва стиже,
Мислећи да ће је понет собом у дивљем лету;
Ко девојци што иза се на Шарца је Марко диже,
Па кидиса ко хала на црних Арапа чету.

Чињаше јој се већ ко да је кроз вихор носи,
Док свуд око њих стреле и громови и змије,
А он помамним гневом сатире, гази, коси:
Већ чује урлик и писку и бич му где пуца, бије.

Како би пошла с њиме да дише његову снагу
И осети да осим њега јој не треба Бога.
Целу би срећу своју предала дивљем врагу,
Да с њиме поћи смеде, ма згорела од огња му тога.

Ал он ју је одгурнуо грубо у часу сјајном
Ко прашину што грубо отреса са обуће своје;
Залуд му збораше она о осећању тајном,
О жеђи тела свога, о чежњи душе своје -

Он ју је одгурнуо силан и суров ко Бог,
Коме узалуд шаље молитве своје жарке,
Коме узалуд нуди жртву живота свог,
Кад он одбаци све ко трошне, невредне варке.

Зато га мрзи сад, што толкој јој жељи и страсти
Не даде маха, што у њој он све угуши
И затоми у њојзи и то што не знаде касти,
Ох оно силно и пуно, неизречно, што души

Довољно је да њиме превире она цела!
Мрзи му очи лепе што их је љубила страсно,
Мрзи ту косу врану на којој још од врела
Дах од пољупца њена стоји. О, авај касно!

Мрзи на ноћи оне кад му се дава ко жена
Страшћу предане душе и жеђу тела зрелом.
У њој га мрзи њена љубав понижена,
Мрзи га љубављу својојм са мржње силније врелом.

О, како би га радо лишила његове моћи,
Угасила ока муње, угушила гласа громе,
Па да га баци доле у тамницу мрке ноћи,
Где чује шум влаге по зиду мемљивоме.

Да залуд подиже небу то око, поносом сјајно,
И да му клоне та усна прксосом црвена,
И кад за драгом зажуди душа и срце очајно
Да сновима га мучи и слутњом неверства њена.

Ил` кад га у сну њена рука обавија,
Пробуђен да се згрози од хладне, ледене страве,
Кад на срцу, на груди осети клупче змија
Како да смртно стежу, како га жедно даве.

Ох, у том часу да је и онај једна од њи`,
Па да га обгрли цела грчевито и страсно,
И да му језиком каже оштрим ко танки огњи:
"Пред силом освете моје јунаштво све ти касно!"

И да га види слаба, немоћна и болна,
Он сваком другом страх, да њене милости проси,
Да пред њом се вије прпеун кајања неутолна,
Он што погледом својим бејаше свико да коси.

И кад се наврши мука неиземрних мера,
Кад осети и душом и телом бола силе
И задњи нестане затон, љубави њене вера
Тад да му шапне: "То је освета твоје миле".

"А ово је љубав њена", рекла би срећна тада,
Па би га миловат стала, па би га неговала
(- О, како је слатка нега љубави, што бол нам зада!-),
И све што мржња му оте љубав би опет му дала, -

(- О, силна је љубав кад мрзи, о, слатка је мржња
кад љуби-).

Тако се Горданом боре мисли. А ту је стала.
И милошћу се прели освете израз груби.
Ко драгог да види муке, сва је заплакала.