ДВА АПОСТОЛА - Светислав Стефановић

1.

У новинама, кад је умро, читах
Да беше вођ црвених, сила веља,
Апостол новог светског еванђеља.
Име ми знамо. Па се тад запитах,

Који то беше? Ах, знам. Кад је дошо,
Сушице крајње слика, кост и кожа,
Душа у носу, хладнијем од ножа
И тањем. Али у очима још, о!

Тог чудног сјаја, те ватре живота!
Свеђ задовољан, пун вере и наде.
Са пуном душом и у судби скота!

И умро беше убога сирота,
Ал` с победним осмејком усне младе,
Јачим свих живих и мртвих страхота.

2.

Сетих се тад Коринтског Галијона,
Што намесник бејаше римског цара,
Кад свети Петар темељ цркви ствара,
Потоњег Бога толких милиона.

И око Павла би распра и вика
И дође тужба и до Галијона,
И апостол потоњих милиона
Довучен би пред римског намесника.

Ал овај слеп за величину ону
Што доћи има и за новог Бога,
Удаљи руљу у истој галами:

- Ствар ваша, рече, по римском закону
Није ствар правде, доброга ил злога!
Те верске распре расправљајте сами.

ЕПИЛОГ

3.

Одавна те ме историје муче!
О, камо моћи да нам кажу оку:
Што видиш, биће у будућем року,
Велико мада беше ситно јуче!

Зашто нам душе свака перспектива
Потоњих доба затворена вери?
Зашто нам поглед величину мери
Видиком који тек прошлост открива

И своје доба? Камо души моћи,
Да слути зору још у мрклој ноћи?
Ил` назре тријумф снаге што се скрива?

Ил` бар нас спасе тог кукавног јада,
Да све нам једно, равндоушно бива
И лажна вера ко и вера жива.