ЈЕСЕН - Душан Васиљев

1.

Синоћ су неверне звезде
на плавом небу у пуном сјају сјале,

а јутрос су на тело нашег врта
прве јесење магле
са победничким криком пале.

Наши вртови дрхте у страху:
Руже су своје главе сагле,
и просе милост.

И ситна трава жута
очи је своје упрла Небу,
где Јесен својом укоченом руком
велике, тмурне облаке црта.
Јутрос су тело нашег врта
прве јесење магле облиле
са победничким звуком.

И на вратима капеле у гробљу
Ветар полако, у ритму куца...
Гробна тишина... Нестају гласи...
Сунце се далеко, сањиво гаси...

И на вратима капеле у гробљу
Ветар полако, у ритму куца...
Само у цркви кандило вечно
тихо светлуца... тихо светлуца...

2.

Јутрос је освануо Новембар
и Роса је оседила,
и преко гладног, роморећег Града
прелеће јаук и лелек.

И моје је срце изненада
у тешки очај пало,
и моли људе у Граду:
- ох, дајте зрака, дајте зрака
још само мало!

Али и гладни Колос цвили;
сада већ Мрак и Ноћ пада
и против разблудног Мрака
који нам свете олтаре руши,
и против ноћи
која ће доћи
са вечном мржњом у души -
где је лек? Шта је лек?

Свирепи Ветар злобно бахће
кроз мрке даске плота:
Голгота! Голгота! Голгота!
Човек је створен само да страда
и Смрт је лек!

Јутрос је освануо Новембар
и Роса је оседила,
и преко гладног, роморећег Града,
прелеће јаук и лелек!

3.

Облак један, на бесном ату,
небо широм и уздуж мери
и убризгава плавоме Своду
своју модру, прљаву крв,

а у црном, јесењем блату
шкрипе и клокћу бедна кола
са четир тупа, мршава вола.

На раскршћу, у монотоној песми
пуној чежње и мрког бола,
просјак један нариче Сунцу;

а даље мало, на хучној чесми
девојка једна боса и гола
са њиме плаче... плаче... плаче...