СУКОБИ И ИЗМИРЕЊЕ - Светислав Стефановић

Милану Беговићу

Не замери ми, драга, што се ја бавим
У крајевима душе за тебе страним.
Не мисли да тим ја препреке измеђ нас правим,
Нити да чедност твоју хоћу тим да раним.

Сви смо ми, сваки за сваког питање тајно,
На истом путу живота путници разни.
Најближи што су, далеко су бескрајно
Ко сводови неба, што дању изгледају празни.

Светлост душе ко светило дана открива
Безбројне стазе, видике безбројне,
Али у сумраку гле, много се у једно слива
У млазевима звездане светлости опојне.

Тако на душе силази слатки сутон,
Што простором, што телом далеко изгледа
Ближи светлуцај Чежње. Као што Плутон
Све чара у царству сна и сјаја бледа.

Не тужи ме кад знаш да љубав твоја,
И моја према теби, кроз душу и тело
Оплеменила ми, да каже ко некад: "Моја
Ти си, мој Бог, и небо цело!"

Тако сад: "Љубављу, ја припадам теби само".
Јер измеђ` наших тела душа је сплела
Невидљиве, безбројне везе, ми знамо,
Некидљиве је везе разапела -

Ко сребрни конци тајанстевних звезда
Што неба сном преплићу земни мир.
Од звезданог паперја градимо себи гнезда,
Где душа сни док тело пирује пир.

И не бој се од мене невере вражје!
Да пољубац други није сладак ко први
Говоре знам, ал` на то ја кажем: Лаж је,
Заблуда пуста узрујане крви.

Ал` ко у души подиже природи храм,
Том груба страст постаје извор вере,
У њему се мири Танхајзер и Волфрам
Светињом реси се жуд што не зна мере.

Остај ми увек жеља кутија млада.
Последњи пољуб, да, најслађи он је за ме,
Од њега једино слађа ми је нада
На онај што се смеши још као из таме.

У теби за ме увек има тајне.
Простака жеђ је која се засићава
Уз пут на многом бунару, јер већ тај не
Слути каква је сладост извора права,

Ни да л` где неће наић` да мутљаг пије.
Али ти си за ме извор вода чиста,
Што у дубини својој тајанство крије,
Ко Јордан-вода што крштава Христа.

Жедан сам, па те пијем страсно, с грчем,
Све ме дубине тајна више привлачи.
Мислећ, кад извор ма до дна посрчем
Ил` наћ` ћу ил` усахнут за небом, што у њему зрачи.