ПЕСМА ПОКОЈНИКУ - Светислав Стефановић

+Лази Костићу

Умрли смо, кажу, и више нас нема,
Немилосно време руши све што живи,
Над костима нашим пуста прошлост дрема,
Понеки је од нас једва фантом сиви. -

Ал` ми друго знамо, смејемо се слатко
Тој лудости живих! Стан`, човече, мало!
Знамо: ти би хтео твоје жиће кратко
Да је само теби баш ко с неба пало

- Ал` гле, косу твоју то сам ја ти дао!
- Очи твоје, погле, зар нису од мене?
- Мојом то си усном цури памет крао!
- Моја младост то у теби цва и вене.

Све то од нас имаш, чим се толко хвалиш.
Од наших си бића ти тек плод. Нит криви
Пролазност, што свеће на гробове палиш:
Нисмо ми у гробљу, - у теби смо, живи!

На кораку сваком твом и ми смо с тобом,
Као сенка твоја верно те пратимо,
И у борби твојој с простором и добом
Сви безбројни ми те - победи водимо!