НЕМОЋ СМРТИ - Светислав Стефановић

Коме је смрт живот одузела,
То јадник беше, ни имо га није.
Ко снагу своје душе таји, крије,
Мртав је био за живота цела.

Ал` ја ћу стати пред смрт попут врела,
Из ког се снага у потоке лије;
Нек ми се ток о сметње страшне бије,
Зауставит се неће - земље, села,

Све уоколо потопиће бујни.
И ја у часу задњег издисаја,
Убојати се нећу свога краја:

Растећ` ћу се и многа суза чиста
Затрептаће од истог, вечног сјаја
Од кога моја душа сија, блиста.