петак, 22. август 2014.

ПОЕЗИЈА - Светислав Стефановић

По истом, драга, ми идемо путу,
Животи су нам тесно удружени;
Подносили смо верно судбу круту,
Нит сја ти сунце, кад не сја и мени.

Од тебе нико милији ми није,
Од свега знаног, драго, си ми слађе.
Па ипак, дух ми једну тајну крије
Ко брижан лопов тајну своје крађе:

Ја више тебе волим другог створа,
Ком не знам лика, имена, ни гласа.
Ко сен ми стиже са незнаних гора,
Ил` тајни шумор далеких таласа.

Ни у сну никад не видех му бића,
Ал` кад ми дође душу ми очара,
Па слутим уза њ сласти вишег жића,
И све земаљско у ништа се ствара.

У часовима туге ми и беде,
О којим, драга, дух твој и не слути,
Ја осећам где попут сенке бледе
Тај створ ми слази. Његов поглед крути

Осећам како даљно некуд блуди,
Пусто, без наде и без утешења.
И сладак бол ми заструји по груди,
Бол неисказан бесциљног мучења.

Тако и у час радости и сласти,
Осећам као да ме крилом греје -
Ни теби, драга, ја не могу касти
Колика срећа на ме с њега веје,

Јер више тебе волим твога створа,
Ком не знам лика, имена, ни гласа -,
Ко сен ми стиже са незнаних гора
Ил` тајни шумор далеких таласа.