недеља, 24. август 2014.

ПЕТ ПРОСТИХ ПЕСАМА - Душан Васиљев

1

Траг буре

Горко сећање на Покољ у снове ми се уплете
и носим га собом кроз светове у ноћи,
и нигде му нема границе;
а смрт је свирепа код Соче и Грачанице
као и под Јокохамом.
Време се титрало с нама ко оркан са жутом сламом,
и били смо свугде пајаци, марионете.

Блистава свитања проносила су над нама пожаре,
а ми смо чекали увек чудеса
да нас спасу, или измрцваре.

Никад радости, у сутон или у подне,
а сан нам је био
кућа и њиве плодне.
Младост нам је разнела бура
преко веселих вила, мртвачких гудура,
гајева и голих хриди,
и по небу се клатише разапети
симболи безумља
крвави, црвени ромбоиди...
Човек се у мени стиди, стиди...

2

Будућност

Прескочили смо крстове и псалтире
и удовичке пензије;
од народних фондова и добара
душа нам узима џиновске димензије,
и од праха цвеће на новом путу ствара.

А један залогај крваво стечен слађи је
од лукулске софре напрошене
за душе што се веру у рити.
О, нема чарања, проклетсва, мађије
ни страхотног свијања сене,
кад људи нису сити.

Гробља, зарасла у густој иловачи
нећемо походити погнутих глава,
јер већ и небеса плава
отима, отима јачи.

Па да скрштених руку чекамо сломе,
а живот само да се насмеје томе?

И испред цркава остаће само наши бели стубови,
и иконе изнад зарђалих брава
чудно ће ширити зенице
кад пролете голубови;
и сенка ће само пасти на мраморне степенице
душе што се у патњи спасава.

3

Слика

Пут се осмехом праши по светлом сунцу априла
и одлази у пределе далеке
као када се пустињаци
крстом заклињу преко облака.
Никог неће уздићи крави прстен или везана свила,
јер душе путују очаране полипом
рађања наших мисли.

Сва се чар спусти у једном шареном насмејаном хипу,
и после тога тишина
све путеве упије у се,
и светле зраке сунца по свету целом растрви.
... И кораци пролазећег дана
звоне као сребрни прапорци
степски, у снегу,
и сунце на западу трепти као кап свеже крви.

4

На дну

Од падања су нам се усијале главе
и нема на дну пророка да се јаве.
Него се јутро одвуче
у сутон мистичан под стене
што се са неба откидају као завесе суре.
А из снова, из небеса махнитим кораком јуре
Сутра, Давно и Јуче,
дредноти, маги, комете и жене;
и све се у крваво коло живота свија
под отменим луком плавих божјих ћуприја.

И када поноћ развије заставе блуда
и узме у руке крму,
не пролети сунце ни сенка овуда,
а жалости наше и радости
мртве падају на калдрму.

И нико не може да се успне на врх планина,
у пределима са вечним током,
где све до краја иде,
и одакле се сви снови, греси
све душе и небеса до краја виде.

5

Песма о мајци Марији

Несрећна мајко, Маријо бела,
у цвету твог тела
далека прошлост сребрном песмом звони,
и мирис наших тихих њива
нагони душу да спокојно снива.
Мисао се отегла
страчевом мигу,
из очију твојих, и под небо се вије,
и у слатке речи ромони,
у невином, сетном подвигу.
А прошлост скрије
за скуте твојих широких хаљина,
и спута Мисао, жељну даљина.

Ноћ се сурвала у твојих сања стубе
(патња је судба оних који љубе),
душе су пуне части
за оне, који ће их спасти.

Несрећна мајко, Маријо бела,
љубимо на сваком путу трагове твога тела.
Жеља је твоја обукла видљиво ткиво;
и Син ти је - као и ми - вечно о срећи снив`о.

Жалост се преноси кроз душе наше
обамрле од мука;
шибани и гоњени,
ишли смо сури по градовима крвавих славолука,
испод звездане васионе
што у црвеној екстази крви у сумрак сваки тоне.

Маријо, мајко патњи и удеса
што кобно кликћу пред прагом душе,
све се сурвава,
сви се олтари руше,
и нико своје снове не спасава!

А када поглед допре иза небеских завеса -
црна, очајна тмина
откуцава дане и ноћи што иду.