ПРЕД БУРУ - Душан Васиљев

Облаци, ко црни, проклети
џинови, скамењени, повешани,
са очима сузним
нетермице пазе.

Два се јаблана, тиха, задужила
ко два убога старца у сутону,
њихајући круне свеле.

И сни су проклети
некако тихи и пуни страха.

Непомичне су суре, влажне стазе.

Мрка се нека сета пружила
преко свега што живи.

И сви су покрети
тихи и пуни страха.

Само се дани
са потмулим криком селе
испред победног ноћног даха.