МАГЛЕ - Душан Васиљев

На врху Магле се легу,
а доле, по градским улицама
све су увили у сребро зраци јесени позне.

Једна се млада жена
на једном раскршћу смеје:
- Ох људи, Сунце греје
и пева песму страсти.
Зар не видите црвене, пламене боје?
Зар не чујете дрхтаве звуке?
И игра у зраку и шири руке
и кличе:
- Ево вам раскошно тело моје!

И жене, што седе, страсно певају:
- Ми смо опет младе и беле и вруће,
а нестајање и чезнуће
тек ће сутра почети,
или...
Ох Сунце, Сунце!
Зашто у твоме зраку дах свете страсти леће,
када нас нико неће?...

И зборови седих жена клече
и певају бескрајне литаније.
А девојке, још у пупољку, младе,
које ће ваљда сутра тек бити зреле,
са неком жутом жудњом у оку
гледају ласте, које се селе.

Сребри се град у зрацима јесени позне.