АГОНИЈА - Светислав Стефановић

Пада сен јесени с облака, са грања.
Дрхатом живота лист заморен ћути.
Цвет је опо: трава само чами, жути.
Студ под кором света сунце не разгања.

Сву досаду бића ко да лењо сања,
Над ћутљивом шумом стоји магла танка.
Сва природа носи тајни бол растанка.
Ни трзаја више залудног надања.

Само осећање мрења неизбежно.
Наједанпут ко да свану видик цео!
Неста магле, злато сунца свуд се просу.

У том часу негде кћи царева снежна
Дигнув вео, чудним чешљем расу росу
Златну, и сном заспа што је ко смрт бео.