ЗЕМЉО МАТИ! - Светислав Стефановић

Алекси Шантићу

Волим те, земљо,
Моја мати!
Волим твоја брда,
Брига твојих боре,
И твоје долине,
У којима кад плине
Сунце, оне се чине
Ко осмејци радости твоје.
И твоје волим море,
Твоје једно око,
Бескрајно, дубоко,
Пуно светова, светила сјајни`
И пуно тама, самрти, тајни.
И твоју волим ноћ,
Твоје друго око,
Бескрајно дубоко,
Пуно светова, светила сјајни
И пуно тама, самрти, тајни,
Мати!

Волим да ме твоје очи гледе,
Њин поглед да на мени почива
Бескрајан, дубок,
Тих
Ко мир вода поспалих дубина,
Мек
Ко црни сомот твојих ноћних тмина.

Њин поглед да на мене сипа шар
Светова твојих,
Из њега да ме пали жар
Љубави твоје, којом храниш
Твоју безбројну децу.
О, пусти да упијем у себе поглед њин
Дубоко у душу ко што је дубок он
И нек ми на дно душе положи он
Бескрај твојих светова,
Мати!

Волим пролећа твоја,
Твоје минуте младости,
Када ти буја крв и свака
Ћелија плоди се од сунчева зрака,
И ја се осећам у теби сав у
Тихим слутњама живота и снова
Нерођених још светова.
И твоје волим зиме,
Часове твоје старости,
Када си хладна, седа
И душа ти је смежурана, бледа
И на твој брег и у твој дол
Ко тежак облак пада бол,
И све твоје наде развејале се
Ко јата златних лептирова
Што их ко жуто лисје стресе
И погази ветар смрти,
Мати!

Волим те, да те благосиљам,
Што си ми дала љубав твоју,
Дубину твојих очију,
Чежњу бескраја твог.
И волим те, да те кунем
И да те пљунем,
Што си ме пустила сиротна, сама
Зашлог у твојим пустињама.
Ох, ја те и сад обожавам
Сурова мати!
Јер си ми у часу највеће своје милости
Дала своје највеће благо,
Најскривеније, најдубље, најсјајније,
И најтајније,
Мени једином од деце све ти,
Дала си душе ти сав пламен свети,
Бол твога највећег бола,
Смех твоје највеће радости,
Највеће твоје љубави љубав -
Мисао:
Њоме да испуним све
Пустиње твоје вечности и бескраја твог
Као Бог:
Њом да исплинем у дубинама
Очију твојих, -
О, ти благословена химнама и клетвама мојим,
Гробнице мог живота, колевко моје смрти,
Земљо мати!