ПРОЛЕЋНА ПЕСМА - Душан Васиљев

Остави царска, поносна жено,
маште о љубави,
која ће се једном и себе одрећи,
и снове о лажној срећи,
и слушај мирно шта ћу ти рећи:

Ја сам пјан лежао у блату
првих Пролетњих Киша,
и у блуду и у разврату,
и у ланцима, што их је моја крв оплела.

И ти си дошла. И ти си ме хтела
оваквог, какав јесам;
твоја је жеља, ко снага моје крви, расла.
И ти си отела поглед из тамних очију мојих,
и својом си ме крвљу од моје крви купила.

Ал` си се, поносна, царска жено, залуд трудила,
јер ме ниси спасла.

Ја сам кроз ноћи дуге и бљутке
нацедио поново себи
чашу пелена
и жучи.
И ја је морам испити,
јер ме мучи
твоја утеха, и тишина и ход
без бата, на прстима.
И боли ме твоја примерна башта, зелена,
где је све тако правилно и чисто,
ал` увек исто... увек исто...

Ја волим да лупам главом у Плави Свод
и да на својим кратким крстима
куглу земаљску држим, као што су Грци
појмили Херакла;
и волим да у вечном огњу пакла
жежем своје прсте, беле беспарне прутове.
И волим да ми нико не зна путове...

Пусти ме натраг у моје пролеће!
Пусти ме, царска жено,
јер ће у мени гласови мржње и чежње
угушити гласове понизне хвале:

Ја ћу продати твоје рубине и опале
гаравом сарафу у чаршији
и купићу за њих шарене бенгале.
И кад ти моје поноћне блуднице
под прозором славопојну ватру упале,
ја ћу ти рикати са улице
да је моја љубав бенгалска ватра само.

И онда оно, чега се највише плашим:
да ћу за гомиле твога злата
купити једне кишне ноћи
хиљаду кукавних Пилата,
који ће те грешно осудити...

И онда се... више...
нећеш... пробудити...
Нећеш се... више... пробудити.

Ох, пусти ме натраг у моје пролеће
поносна, царска жено!