петак, 22. август 2014.

ПОВРАТАК - Светислав Стефановић

Плове таме дубоке с немим шумом;
Душа ноћи лепрша ко сова
Меким крилом; месечев крвав лик се
Злокобно јавља.

Украј пута сабласти чудне јуре,
Ничу као из земље, у трен ока
Ноћ их гута, ко да се њима храни
Вечита несит.

Неба нема. Само где месец ниче,
Лежи обалк свечано мрк и тежак,
Ко саркофаг изгледа; небу самом
Уздигнут горе.

Дуси ноћи немо тај ковчег носе
Мору једном, ко гроб дубоки мртвом;
Месец као буктиња смрти светли
Погребу немом.

Моју љубав умрлу носе дуси,
Мрачни дуси носе је мору мрачном.
Све и свуд је тама, тек сан њен вечни
Бео је ко снег.

А кад прођу сати ко веци дуги,
Ја ћу опет доћи са тамних гора,
С венцем око главе од саме зоре,
Са штитом на грудима.

Свим од сунца, стрелом у руци оштром
Као муња; њом ће тад разбит море,
Ковечг црни отворит и растопит
Снег њеног санка.

Смрт ће онда постати живот нови,
Ноћ ће бити зора и бол весеље,
И са усном пролећа младог пуном
Љубав ћу будит.