У МРАКУ - Душан Васиљев

Ниже се на души удар за ударом
и срећу се само кужни остаци
живота, по путу изривеном, старом;
о, сви смо овде крвави ортаци,
отац и син, учитељ и ђаци.

Већ нам олтаре племен пожара лиже
и наш јаук небо достиже,
и нема сањања о мајској сети,
јер ће нам пламен памет одузети.

О, крвава браћо у снегу,
љубав и бог и живот су трице;
стварност је јаук што царује на брегу,
бомбе и камиони и крилатице.
И ноћ слази,
и мремо тихо у тој крвавој влази.

Слеђен наш осмех залута на модре лике
и уплете се у боре црне, тешке,
ко крст на врху старе, чудне базилике.
И са сузама милујемо те слабе
уморне наше смешке:
утехе за нас нема.

У рововима, непознати, туробни,
осуђени, презрени, кобни
чујемо увек хладан крик гробни.
И пут нам кривуда,
а троне нас лишће зелено, и груда.

Ноћ падне, и цику загрли је тресак
паклен;
и делови нас полете зраком
као крвав, крупан песак
као мехур шарен, стаклен.