недеља, 24. август 2014.

ВЕЧЕ НА САВИ - Душан Васиљев

1.

Ко змија што снагу из сребрне ноћи црпе,
пружа се, ћути, (не дахће); сто очију
отворила и погледе под небом ваља.
О, никад! Никад!
Из мрака се нижу костури, и крпе, крпе
што се са фијуком ветра вију,
кад сине муња блеском белог емаља.

Од града до града, где пут је води,
шапће о мору, миру и слободи,
а на леђима јој страхотне фурије плове
челичне мачке и казани, казани.
Па ипак тихо по месечини тече,
и иста је судба свако јутро, и свако вече.
и зове, зове
наша
река Сава.

2.

Први смо били тамо где се са смехом гине
где је јаук песма уранка и смираја.
Цела поворка ведрих! И за нама хрпа је страве
подло пузала, и притајено,
и весело смо прошли крв и смрт и развалине.

О, често су нам снови били јава!

И траг се провлачи душама
као кроз снежно поље црвене крваве нити,
и крај је већ свему:
Збиља облачи облачне сутоне маја
и вечни сањари, ми,
нећемо више никад с осмехом снити.

А живот није добио други облик
и све иде старим коритом:
и, не схватајући, под нама шуми Сава
и тужно шапће притом!...