петак, 22. август 2014.

ЕЛЕГИЈА - Светислав Стефановић

Свет. Ћоровићу

Читао сам негде да сељанка нека
Из шумскога краја у град се удала.
Свуд калдрме тврде, а не трава мека;
Место чарне шуме соба тесна, мала.

Тешко јој је било све: живот и људи.
Али тад се сети - и повеза главу
Марамом зеленом, покри њом и груди
И замисли ко да гледа шуму праву.

Конац јој се сваки чинио ко стабло,
А влакна у њему гранчице су биле,
Кроз рупе је силне ко кроз лисје бујно
Гледала у небо и облаке миле.

Тужна је и опет била у том свету,
Ал` чим би је туга савладала јаче
Гледнула би своју мараму зелену,
И осмехнула се кад хтеде да плаче.

Тако и ја идем кроз људе, по свету.
Тесан ми је, мален: све ме у њем дави;
Окови су тешки што их човек носи,
Зрак слободе само у смрти се јави.

Малене им собе, малене и душе;
Узани сокаци, видици још ужи;
Довољно им неба, колко ј` парче хлеба;
Ропство све је теже што је живот дужи.

Јадна моја душо, у лепоти никла
У пространом царству маштања и снова,
Како би се тужна овом свету свикла,
Зар не би подлегла под стегом окова -

Да те нежну нисам, увио у вело
Чаробнога ткања домовине твоје,
Увио и тебе и цело ми тело!
Тако ходим сада, нит се чула боје

Да ме гадеж светски упрљати може.
Дах ме с вела бије чистота, свежине.
И тела и душе и ока и коже.
Тужан сам, ал` пијем дах топле милине.

Свуда се на мене смеју миле сени.
Ја живим у сфери среће неизречене,
Не стрепим од таме, јер над висовима
Жеља мојих гори плам лепоте вечне.