СУТОН - Душан Васиљев

Нема су поља преорана,
и све на њима вене
и стрепи у дивљем страху
од Смрти брзе, неслућене.

Дрва, гола и уплакана,
жале што својом бизарном помпом
морају да су погребна свита,
и што не могу јуначки мрети.

Поље је немо.

Каткад прелети
јато црних, прогнаних врана,
или гавран, ил` друга злослутна птица;

и Човек, што се кроз сутон скита,
осети да се у болном његовом срцу
кида по једна танка, златна жица...